Ко је био човек чије име носи наша школа?

vasaВаса Стајић рођен је у Мокрину 10. фебруара 1878. године. Гимназију је похађао у Великој Кикинди, Сремским Карловцима и Сењу. Веома рано, такорећи још као дечак, упознао се са социјалистичким идејама и због политичке агитације био је искључен из Карловачке гимназије. Завршивши гимназију започео је студије права и филозофије. Студирао је у Паризу и Лајпцигу, а 1902. дипломирао у Будимпешти.

Идеје које су заокупљале његову пажњу политички се сврставају у социјалистичке, али слободно се може рећи да су оне првенствено биле хуманистичке и патриотске. Не одустајући од њих, без обзира на то што је још као ученик сносио последице, био је и оснивач Реформистичког српског националног покрета младе војвођанске интелигенције, што никако није одговарало тадашњој власти. Свесрдно се залагао за национално, народно уједињење у Хабзбуршкој монархији због чега је и био осуђен на десет година робије у затвору који се налази на територији данашње Словачке.

Свој животни позив пронашао је у просветитељству, односно просвети, попут Доситеја, кога је изузетно ценио, па је радио као учитељ и професор у Пљевљу, Пакрацу, Сомбору и Новосадској мушкој гимназији.

Био је уредник часописа Нови Србин, Српска просвета и Нова Војводина.

Дало би се помислити да ће идеје Васе Стајића бити општеприхваћене након Првог светског рата, јер се одувек залагао за социјалну добробит народа, просвету, али и идеје српства. Међутим, у новоствореној држави, он опет бива помало скрајнут, јер се без обзира на патње које је преживео у време Хабзбуршке монархије, залаже за равноправност свих народа и њихова права. Он није желео да држава којој се толико радовао прави исте неправедне грешке попут оне бивше, које је жестоко осетио на сопственој кожи. Напросто, није желео да се један тоталитаран режим замени другим, нити да било који грађанин пати из било ког разлога.

Оно што, између осталог, Васу Стајића чини великим јесте невероватни патриотизам и љубав према сопственом народу, али и жеља да сви у његовој држави имају подједнака права без обзира на националну припадност. Стога је био против свих облика национализма и шовинизма, називајући ту појаву лажним патриотизмом. Припадао је српству целим бићем, али као Војвођанин, човек који је навикао да живи у заједници различитих народа.

Био је истакнут радник и у Матици српској, па је тако био њен секретар 1920, а председник 1935., да би после Другог светског рата, 1945. године, постао њен доживотни председник.

Желећи читавог живота само добробит своме народу и држави, иако већ у годинама, прикључио се у току Другог светског рата Фрушкогорском партизанском одреду.

Његов стваралачки опус броји око двадесет књига и преко сто научно-стручних расправа. Најпознатија дела су му Новосадске биографије у шест томова,Великокикиндски дистрикт, као и књиге о Светозару Милетићу и Змају.

Занимљив је и податак да је Васа Стајић био један од оснивача покрета планинарства и излетништва у Војводини, па тако 1923. године организује у Новом Саду подружницу Српског планинарског друштва које 1924. постаје Планинарско друштво Фрушке горе.

Васа Стајић умро је на дан свога рођења 10. фебруара 1947. године у Новом Саду.

На крају могло би се рећи да је Васа Стајић увек, некако, био испред свога времена и да је често због тога страдао и био оспораван. Можемо истаћи да је увек био тај који се борио за идеје које ће помоћи његовом народу да напредује, што није увек наилазило на разумевање тренутног режима.

Читав живот Васа Стајић посветио је хуманистичкој и просветитељској мисији. Није дозволио да га било шта скрене са пута, на шта би требало и ми данас да се угледамо. И зато треба да будемо поносни што наша школа носи име овог великог човека.